I ja tek učim. Svojevremeno, mnogo sam pucao iz .223 Rem i važio sam za odličnog strelca. U stvari, pucao sam iz svega, ali najviše iz .223. Tada je za mene bilo Long range gađati na 300 metara, jer je većini kolega i 150 m bilo mnogo. Tek u poslednjih 4-5 godina ozbiljnije sam se zainteresovao za ovo, pre svega kada su u pitanju ozbiljni kalibri i pravi LR (ne mislim na vazdušno oružje), ali kod nas ne postoje uslovi za bavljenje tim sportom. Već godinama pratim neke majstore iz Južne Afrike, Australije, Norveške i SAD i uživam u njihovim iskustvima, ali su oni svetlosnim godinama daleko od nas. Kod nas, kao prvo, nema zakonskih uslova da se bavimo takvim streljaštvom. Dalje, nema ni tehničkih, jer niti možeš i smeš da uzmeš pušku i odeš u planinu i pucaš preko brda, niti imaš strelište na kojem bi mogao da gađaš na 500 ili 800 ili 1.000 metara. Nedavno na FB čitam poziv na neko "LR" okupljanje i organizator, neki streljački klub ili tako nešto, sav važan dodaje da je obezbeđeno "Long range" strelište do 300 metara?! Smešno i žalosno u isto vreme. I kao treće, daleko smo mi od standarda koji je potreban za bavljenje ozbiljnim LR pucanjem i naročito takmičenjima. Ljudi u puške investiraju i po deset i više hiljada dolara, koriste optike od 2-3 hiljade, bipode od 400-500 dolara, kompenzatore i moderatore od 100, 200, 300$, a najjeftiniji metak i to u hand loading varijanti teško može da ispadne jeftiniji od 1$.
Zato sam ja neki ventil našao u vazdušnim puškama. Sa tom vrstom oružja se družim od ranog detinjstva i do pre nekoliko godina za mene je bilo nezamislivo ovo što mi je danas apsolutno normalno - da iz PCP puške koju mnogi smatraju nužnim zlom (i koja je po svemu zaista daleko ispod premijum brendova u ovom svetu) na 50 metara pravim grupe manje od 20 mm ili da na 100 m pogodim svaki put metu 8x6 cm. Zapravo, vrhunac mi je krajem 80-ih bio da iz Diane L54 svaki put pogodim konzervu od Bekunis čaja (još se sećam, imena) na 50-60 metara! Osećao sam se kao Zajcev!
Što se same definicije LR-a tiče, ne postoji jasno pravilo koje bi reklo "Long range je pucanje iz toga i toga na toliko i toliko". Smatra se da u svetu vatrenog oružja LR počinje od 500-600 jardi/metara, ali i preko toga postoje podele na Extreme Long Range, pa Ultra Long Range itd. Neki smatraju da Extreme LR počinje od trenutka kada brzina zrna padne ispod brzine zvuka, a to zavisno od kalibra može da bude i na samo 100 ili 200 m za .22 LR ili .22 WMR, ali i na 2,5-3 km za .338 LM ili nešto slično. Nikada nigde nisam našao na neki pravilnik koji bi jasno definisao LR za vazdušne puške. Moguće je da sam u zabludi, ali čvrsto verujem da sve to zavisi pre svega od same puške. Za VP sa brzinom od 170-180 m/s i snagom do recimo 10J Long range je već ako gađamo i pogađamo na 50-60 metara (mislim na springerice, naravno). Pri tome ja nisam pristalica filozofije "pucaj dok ne pogodiš", iako recimo Ameri upravo na taj način ostvaruju zvanične svetske rekorde. Izvedu na teren tim od 20 ljudi - spottera, balističara, strelaca, logistike, pa postave metu na 3, 4 ili 5 km i onda rokaju dok konačno jednom ne pogode u metu 2x2 m i - hop! Postavili smo rekord! Ako sam u stanju da od deset hitaca metu pogodim recimo 8 puta, to je za mene dobar skor, ali najveću draž po mojim shvatanjima ima snajpersko geslo "one shot-one kill". Izađeš na brdo, livadu, nebitno je, postaviš metu, vratiš se, odrediš daljinu, izračunaš sve parametre, namestiš sve do savršenstva i opališ. I ako pogodiš, to je za mene rešena stvar. Kada sa sinom idem na ono naše jezero i kad pucamo sa jedne na drugu obalu, nosim samo dva magacina, odnosno ukupno 20 dijabola. To se ispuca (često ni toliko) i ide se kući. Ja ne uživam da sednem i ispalim 100 ili 500 dijabola za popodne, ali naravno podržavam pravo da svako uživa upravo u takvom gađanju. Sve ovo što sam napisao su samo moji lični stavovi i svestan sam da drugi ljudi imaju drugačije poglede na sve ovo, ali kao što ja njih ne ubeđujem da nije uživanje ispucati dve kutije dijabola dnevno pucajući uvek u istim uslovima i uvek u iste mete, tako i ja očekujem da imam pravo da iznosim svoja iskustva, ma koliko su ona za neke kolege neozbiljna, smešna ili kako već. Eto, za mene je uživanje menjati mesta, uslove, pucati u različite mete, nadmudrivati se sa vetrom itd. To što ja imam pušku sa kojom mi najbolje grupe na 100 m nisu uže od 3-4 cm i kad pogodim limenku piva na 180 m skačem od sreće je drugi par opanaka, ali tako je kako je.
I na kraju da dodam da bih sve što ima veze sa vazdušnim puškama batalio onog časa kada bi mi propisi i standard dozvolili da nabavim jednu lepu pucu u kalibru 6,5 Creedmor, jednu NF optiku, sve što mi treba za punjenje municije kod kuće i par kvadratnih kilometara u nekoj planini gde me niko ne bi dirao i gde nikoga ne bih ugrožavao.
Čitajući Skorpiov post prisetio sam se Lr u kom sam učestvovao iz vatrenog oružja '99te.Najveći kalibar koji sam ispalio je 155mm.Orudje je proizvedeno u rasponu 1943-44(spremano za dan d).Efektivni domet sa našim punjenjem oko 21km.I ta haubica mogla je da ubaci projektil u krug od 10m skoro svaki put.
